Upoznajte Bogatić

10. Aug. 2011 Janko Veselinović, književnik

Janko Veselinović
Janko Veselinović

"On je i obilnošÄ‡u i vrednošÄ‡u toliko dao da se sa pravom moĹľe uzeti kao jedan od naših najboljih i najplodnijih pisaca, jedan od onih koji stvaraju jednu knjiĹľevnost i daju joj naroÄŤito obeleĹľje", rekao je za Janka Veselinovića autoritativni Jovan Skerlić, koji je ovim reÄŤima još dodao: "Jedan naš pisac uporedio je Janka Veselinovića sa Vukom KaradĹľićem, i to poredjenje nije bez osnova. Obojica su znali narodni Ĺľivot i narodnu dušu kao retko ko, obojica su bili zadahnuti narodnim duhom, i dok je jedan skupljao narodne umotvorine i obiÄŤaje, drugi je prepriÄŤavao narodne pripovetke, ili opisivao narodni Ĺľivot i iznosio narodnu dušu."

Jankovi preci po oÄŤevoj liniji doselili su se u MaÄŤvu iz Hercegovine u 18. veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salašu Crnobarskom. Jankov otac Miloš je prvi iz ove porodice napustio teĹľak zemkjoradniÄŤki Ĺľivot i posvetio se svešteniÄŤkom pozivu; majka Jelisaveta potiÄŤe iz ugledne svešteniÄŤke porodice Popović iz Badovinaca. Miloš i Jelisaveta su imali devetoro dece, a njihov prvenac Janko, rodjen je 1. maja 1862. godine.

Salaš Crnobarski nije imao crkvu, te se pop Miloš preselio u Glogovac, dok je Janko bio još mali. Naselio se pored same crkve i škole koje su inaÄŤe podignute na imanju Sime Katića - Prekodrinca, vojvode Prvog srpskog ustanka, kasnije junaka mnogih Jankovih pripovedaka. Sa nepunih 18 godina i 42 dinara meseÄŤne plate Janko je zapoÄŤeo svoju prvu uÄŤiteljsku sluĹľbu u Svileuvi, daleko od zaviÄŤajnog Glogovca i buÄŤnog Beograda. Tamo je zahvaljujući baba Vidinim priÄŤama iz narodnog Ĺľivota zapoÄŤeo svoje kmjiĹľevno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao i iznova poÄŤinjao. ReÄŤi nikako nisu mogle ići tako glatko, jednostavno i spontano kao baba Vidino priÄŤanje. Ipak, njegova upornost i istrajnost se isplatila. Krunisana je rezultatima neslućenih vrednosti. U Svileuvi je zapoÄŤelo i njegovo politiÄŤko angaĹľovanje. Prišao je radikalima i sa njima, i za njih radio do pred kraj Ĺľivota. Posle dva meseca rada u Osnovnoj školi na KamiÄŤku, u Šapcu, zbog svog "radikalisanja" premešten je u Koceljevu, gde je doĹľiveo politiÄŤki uspeh i velike neprijatnosti. Polovinom novembra 1888. godine, "stavljen je pod kriviÄŤnu istargu i u pritvor", zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika i u šabaÄŤkom zatvoru - u kome nije ispuštao pera iz ruku probavio je do polovine decembra, kada je pušten." U zatvoru je napisao pripovetke SiroÄŤe i Zakletva.

Veliki deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, druĹľeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskoÄŤice. DruĹľio se i lumpovao "za dušu" sa poznatim Cicvarićima u kafani "Devet direka" ili kod "Kula-Ane". Njegova sklonost ka pesmi i nesvakidašnji topao i milozvuÄŤan glas ÄŤinili su ga rado vidjenim u svakom društvu. "Kad muzika zasvira neki valcer, Janko kresnu majku švapsku, prevuÄŤe desnom rukom po gustim brcima i zapeva punim svojim divnim baritonom narodnu ariju "Slobodi su krila posećena". Vazduh se prolomi, kola se rasturiše, svet nagrnu u malu salu u sredini, gde Janko zaturen i ispršen pevaÄŤe i natpevavaće veliku vojnu bleh muziku, koja umuÄŤe pred Ĺľivim gromovima iz Jankovih grudi...“(Sećanje D.N. Jankovića, Medjuopštinski istorijski arhiv u Šapcu).

Po broju objavljenih radova, Janko spada u kategoriju najplodnijih srpskih pripovedaÄŤa. Prema tvrdjenju Stevana JelaÄŤe, koji je priredio celokupna Jankova dela, za dvadesetak godina stvaralaštva Janko je objavio 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavršena romana i dva pozorišna komada.

Veselinovićeva proza je "pitoma, topla, nevina, meke duše, dobrošudna, bezazlena, puna idile, narativno spora, pisana po ugledu na usmeno, narodno stvaralaštvo, krcata etnografskom gradjom, dijaloški razvuÄŤena, pedagoški nastrojena, ropski odana moralnim vrednostima srpske patrijarhalne zadruge, rodoljubiva, jeziÄŤki bistra." U svojim pripovetkama Janko je slikao svoju MaÄŤvu u kojoj je rodjen i koju je strasno voleo, i Posavotamnavu, koju je upoznao kao uÄŤitelj u Svileuvi i Koceljevi. Njegove pripovetke su posvećene seljacima, ÄŤiji Ĺľivot Ĺľeli da prikaĹľe što izvornije, ali i da idealizuje sklad i harmoniju porodiÄŤne zadruge.

Medju brojnim delima izdvajamo: roman Hajduk Stanko ( 1896), pozorišni komadi Potera i Djido, Slike iz seoskog Ĺľivota 1886., Poljsko cveće, Pripovetke, Rajske duše, Stari poznanici ( zbirke pripovedaka ).

Janko Veselinović je umro 14. (27.) juna 1905. godine, u kući svojih roditelja u Glogovcu. Na sahranu, u njegovu MaÄŤvu došli su brojni prijatelji, medju njima Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milorad Pavić Krpa... NeizbeĹľne su reÄŤi Antuna Gustava Matoša izreÄŤene tom prilikom: "A tebi, dragi moj ÄŤika-Janko, bila laka gruda pradjedovska, izmedju zelenog Cera i zelenih voda Drine i Save! U ovom modrilu dobrog neba, u toj plodnoj zemlji, u tim zabranima, vajatima, selima, na ponositim obrazima tih tvojih Samurovića, Topuzovića i Kurtovića, u melodiji Cicvarićeve ciganske muzike - odasvud me greje tvoj plemeniti pogled, Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga! Kako mora da te ÄŤali tvoja MaÄŤva kad te ne mogu preĹľaliti ja, samotni putnik, kojemu si dao parÄŤe hljeba i parÄŤe duše! Janko je nesumnjivo umro kao njegovi dobri njudi!” ( Godišnjak Medjuopštinskog istorijskog arhiva Šabac, str. 305 ).

VRH