Upoznajte BogatiƄā€”

10. Aug. 2011 Janko Veselinović, književnik

Janko Veselinović
Janko Veselinović

"On je i obilnoŔću i vrednoŔću toliko dao da se sa pravom može uzeti kao jedan od naÅ”ih najboljih i najplodnijih pisaca, jedan od onih koji stvaraju jednu književnost i daju joj naročito obeležje", rekao je za Janka Veselinovića autoritativni Jovan Skerlić, koji je ovim rečima joÅ” dodao: "Jedan naÅ” pisac uporedio je Janka Veselinovića sa Vukom Karadžićem, i to poredjenje nije bez osnova. Obojica su znali narodni život i narodnu duÅ”u kao retko ko, obojica su bili zadahnuti narodnim duhom, i dok je jedan skupljao narodne umotvorine i običaje, drugi je prepričavao narodne pripovetke, ili opisivao narodni život i iznosio narodnu duÅ”u."

Jankovi preci po očevoj liniji doselili su se u Mačvu iz Hercegovine u 18. veku, i nastanili se u Aginom SalaÅ”u, danas SalaÅ”u Crnobarskom. Jankov otac MiloÅ” je prvi iz ove porodice napustio težak zemkjoradnički život i posvetio se sveÅ”teničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne sveÅ”teničke porodice Popović iz Badovinaca. MiloÅ” i Jelisaveta su imali devetoro dece, a njihov prvenac Janko, rodjen je 1. maja 1862. godine.

SalaÅ” Crnobarski nije imao crkvu, te se pop MiloÅ” preselio u Glogovac, dok je Janko bio joÅ” mali. Naselio se pored same crkve i Å”kole koje su inače podignute na imanju Sime Katića - Prekodrinca, vojvode Prvog srpskog ustanka, kasnije junaka mnogih Jankovih pripovedaka. Sa nepunih 18 godina i 42 dinara mesečne plate Janko je započeo svoju prvu učiteljsku službu u Svileuvi, daleko od zavičajnog Glogovca i bučnog Beograda. Tamo je zahvaljujući baba Vidinim pričama iz narodnog života započeo svoje kmjiževno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao i iznova počinjao. Reči nikako nisu mogle ići tako glatko, jednostavno i spontano kao baba Vidino pričawe. Ipak, njegova upornost i istrajnost se isplatila. Krunisana je rezultatima neslućenih vrednosti. U Svileuvi je započelo i njegovo političko angažovanje. PriÅ”ao je radikalima i sa njima, i za njih radio do pred kraj života. Posle dva meseca rada u Osnovnoj Å”koli na Kamičku, u Å apcu, zbog svog "radikalisanja" premeÅ”ten je u Koceljevu, gde je doživeo politički uspeh i velike neprijatnosti. Polovinom novembra 1888. godine, "stavljen je pod krivičnu istargu i u pritvor", zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika i u Å”abačkom zatvoru - u kome nije ispuÅ”tao pera iz ruku probavio je do polovine decembra, kada je puÅ”ten." U zatvoru je napisao pripovetke Siroče i Zakletva.

Veliki deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao "za duÅ”u" sa poznatim Cicvarićima u kafani "Devet direka" ili kod "Kula-Ane". Njegova sklonost ka pesmi i nesvakidaÅ”nji topao i milozvučan glas činili su ga rado vidjenim u svakom druÅ”tvu. "Kad muzika zasvira neki valcer, Janko kresnu majku Å”vapsku, prevuče desnom rukom po gustim brcima i zapeva punim svojim divnim baritonom narodnu ariju "Slobodi su krila posečena". Vazduh se prolomi, kola se rasturiÅ”e, svet nagrnu u malu salu u sredini, gde Janko zaturen i isprÅ”en pevaće i natpevavaće veliku vojnu bleh muziku, koja umuče pred živim gromovima iz Jankovih grudi...ā€œ(Sećanje D.N. Jankovića, MedjuopÅ”tinski istorijski arhiv u Å apcu).

Po broju objavljenih radova, Janko spada u kategoriju najplodnijih srpskih pripovedača. Prema tvrdjenju Stevana Jelače, koji je priredio celokupna Jankova dela, za dvadesetak godina stvaralaŔtva Janko je objavio 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavrŔena romana i dva pozoriŔna komada.

Veselinovićeva proza je "pitoma, topla, nevina, meke duÅ”e, dobroćudna, bezazlena, puna idile, narativno spora, pisana po ugledu na usmeno, narodno stvaralaÅ”tvo, krcata etnografskom gradjom, dijaloÅ”ki razvučena, pedagoÅ”ki nastrojena, ropski odana moralnim vrednostima srpske patrijarhalne zadruge, rodoljubiva, jezički bistra." U svojim pripovetkama Janko je slikao svoju Mačvu u kojoj je rodjen i koju je strasno voleo, i Posavotamnavu, koju je upoznao kao učitelj u Svileuvi i Koceljevi. Njegove pripovetke su posvećene seljacima, čiji život želi da prikaže Å”to izvornije, ali i da idealizuje sklad i harmoniju porodične zadruge.

Medju brojnim delima izdvajamo: roman Hajduk Stanko ( 1896), pozoriÅ”ni komadi Potera i Djido, Slike iz seoskog života 1886., Poljsko cveće, Pripovetke, Rajske duÅ”e, Stari poznanici ( zbirke pripovedaka ).

Janko Veselinović je umro 14. (27.) juna 1905. godine, u kući svojih roditelja u Glogovcu. Na sahranu, u njegovu Mačvu doÅ”li su brojni prijatelji, medju njima Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milorad Pavić Krpa... Neizbežne su reči Antuna Gustava MatoÅ”a izrečene tom prilikom: "A tebi, dragi moj čika-Janko, bila laka gruda pradjedovska, izmedju zelenog Cera i zelenih voda Drine i Save! U ovom modrilu dobrog neba, u toj plodnoj zemlji, u tim zabranima, vajatima, selima, na ponositim obrazima tih tvojih Samurovića, Topuzovića i Kurtovića, u melodiji Cicvarićeve ciganske muzike - odasvud me greje tvoj plemeniti pogled, Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga! Kako mora da te žali tvoja Mačva kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik, kojemu si dao parče hljeba i parče duÅ”e! Janko je nesumnjivo umro kao njegovi dobri njudi!ā€ ( GodiÅ”njak MedjuopÅ”tinskog istorijskog arhiva Å abac, str. 305 ).

VRH