Janko Veselinović, književnik 

    "On je i obilnošću i vrednošću toliko dao da se sa pravom može uzeti kao jedan od naših najboljih i najplodnijih pisaca, jedan od onih koji stvaraju jednu književnost i daju joj naročito obeležje", rekao je za Janka Veselinovića autoritativni Jovan Skerlić, koji je ovim rečima još dodao: "Jedan naš pisac uporedio je Janka Veselinovića sa Vukom Karadžićem, i to poredjenje nije bez osnova. Obojica su znali narodni život i narodnu dušu kao retko ko, obojica su bili zadahnuti narodnim duhom, i dok je jedan skupljao narodne umotvorine i običaje, drugi je prepričavao narodne pripovetke, ili opisivao narodni život i iznosio narodnu dušu."

    Jankovi preci po očevoj liniji doselili su se u Mačvu iz Hercegovine u 18. veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salašu Crnobarskom. Jankov otac Miloš je prvi iz ove porodice napustio težak zemkjoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničke porodice Popović iz Badovinaca. Miloš i Jelisaveta su imali devetoro dece, a njihov prvenac Janko, rodjen je 1. maja 1862. godine.

     Salaš Crnobarski nije imao crkvu, te se pop Miloš preselio u Glogovac, dok je Janko bio još mali. Naselio se pored same crkve i škole koje su inače podignute na imanju Sime Katića - Prekodrinca, vojvode Prvog srpskog ustanka, kasnije junaka mnogih Jankovih pripovedaka. Sa nepunih 18 godina i 42 dinara mesečne plate Janko je započeo svoju prvu učiteljsku službu u Svileuvi, daleko od zavičajnog Glogovca i bučnog Beograda. Tamo je zahvaljujući baba Vidinim pričama iz narodnog života započeo svoje kmjiževno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao i iznova počinjao. Reči nikako nisu mogle ići tako glatko, jednostavno i spontano kao baba Vidino pričawe. Ipak, njegova upornost i istrajnost se isplatila. Krunisana je rezultatima neslućenih vrednosti. U Svileuvi je započelo i njegovo političko angažovanje. Prišao je radikalima i sa njima, i za njih radio do pred kraj života. Posle dva meseca rada u Osnovnoj školi na Kamičku, u Šapcu, zbog svog "radikalisanja" premešten je u Koceljevu, gde je doživeo politički uspeh i velike neprijatnosti. Polovinom novembra 1888. godine, "stavljen je pod krivičnu istargu i u pritvor", zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika i u šabačkom zatvoru - u kome nije ispuštao pera iz ruku probavio je do polovine decembra, kada je pušten." U zatvoru je napisao pripovetke Siroče i Zakletva.

     Veliki deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao "za dušu" sa poznatim Cicvarićima u kafani "Devet direka" ili kod "Kula-Ane". Njegova sklonost ka pesmi i nesvakidašnji topao i milozvučan glas činili su ga rado vidjenim u svakom društvu. "Kad muzika zasvira neki valcer, Janko kresnu majku švapsku, prevuče desnom rukom po gustim brcima i zapeva punim svojim divnim baritonom narodnu ariju "Slobodi su krila posečena".  Vazduh se prolomi, kola se rasturiše, svet nagrnu u malu salu u sredini, gde Janko zaturen i ispršen pevaće i natpevavaće veliku vojnu bleh muziku, koja umuče pred živim gromovima iz Jankovih grudi...“(Sećanje D.N. Jankovića, Medjuopštinski istorijski arhiv u Šapcu)
    Po broju objavljenih radova, Janko spada u kategoriju najplodnijih srpskih pripovedača. Prema tvrdjenju Stevana Jelače, koji je priredio celokupna Jankova dela, za dvadesetak godina stvaralaštva Janko je objavio 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavršena romana i dva pozorišna komada.

   Veselinovićeva proza je "pitoma, topla, nevina, meke duše, dobroćudna, bezazlena, puna idile, narativno spora, pisana po ugledu na usmeno, narodno stvaralaštvo, krcata etnografskom gradjom, dijaloški razvučena, pedagoški nastrojena, ropski odana moralnim vrednostima srpske patrijarhalne zadruge, rodoljubiva, jezički bistra." U svojim pripovetkama Janko je slikao svoju Mačvu u kojoj je rodjen i koju je strasno voleo, i Posavotamnavu, koju je upoznao kao učitelj u Svileuvi i Koceljevi. Njegove pripovetke su posvećene seljacima, čiji život želi da prikaže što izvornije, ali i da idealizuje sklad i harmoniju porodične zadruge.

    Medju brojnim delima izdvajamo: roman Hajduk Stanko ( 1896), pozorišni komadi Potera i Djido, Slike iz seoskog života 1886., Poljsko cveće, Pripovetke, Rajske duše, Stari poznanici ( zbirke pripovedaka ).

    Janko Veselinović je umro 14. (27.) juna 1905. godine, u kući svojih roditelja u Glogovcu. Na sahranu, u njegovu Mačvu došli su brojni prijatelji, medju njima Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milorad Pavić Krpa... Neizbežne su reči Antuna Gustava Matoša izrečene tom prilikom: "A tebi, dragi moj čika-Janko, bila laka gruda pradjedovska, izmedju zelenog Cera i zelenih voda Drine i Save! U ovom modrilu dobrog neba, u toj plodnoj zemlji, u tim zabranima, vajatima, selima, na ponositim obrazima tih tvojih Samurovića, Topuzovića i Kurtovića, u melodiji Cicvarićeve ciganske muzike - odasvud me greje tvoj plemeniti pogled, Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga! Kako mora da te žali tvoja Mačva kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik, kojemu si dao parče hljeba i parče duše! Janko je nesumnjivo umro kao njegovi dobri njudi!” ( Godišnjak Medjuopštinskog istorijskog arhiva Šabac, str. 305 )

Milorad Panić – Surep, književnik

    Milorad Panić, pesnik i istaknuti kulturni poslenik i pregalac, rodjen je u Glogovcu, 27. januara 1912. godine.  Već u gimnazijski danima je pokazivao veliki interes za književnost. Kao djak viših razreda, učestvovao je na književnim večerima u Šapcu i po okolnim mestima. Pošto je odgajan i vaspitavan u slobodarskim tradicijama, svome imenu je dodao ime svoga pretka Surepa, ustanika i mačvanskog hajduka. Do kraja života će sa ponosom nositi ovo ime, koje označava starog vuka predvodnika. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1936. godine i već kao poznati mladi pesnik zaposlio se u Redakciji Politike. U prvim posleratnim godinama Surep se i dalje aktivno bavi književnošću. Stoga i ne iznenadjuje podatak da je izabran za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost - osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Srbije. Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi naših starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugih značajnih ostataka naše bogate kulturne baštine.

    U junu, 1956. godine postavljen je za republičkog ministra kulture i na toj dužnosti je proveo tri godine. Njegovim dolaskom na čelo Narodne biblioteke Srbije aktivirana je ranija ideja SR Srbije o izgradnji nove zgrade Biblioteke u Beogradu.

    Surep se uvek bavio poezijom. Nazvali su ga pesnikom Mačve, a svoju vezanost za zavičaj on nikad nije poricao i o tome je znao da kaže: "sprudovi mačvanski su nešto što je kao pejzaž stalno prisutno u meni. I na samo izazivanje njihove slike osetim promenu u raspoloženju. Vrlo sam srećan kad... dozovem u sećanje Drinu sa njenim navozima, obalama, adama, šljivacima, kolibama, i svi onim što je karakteristično za taj kraj..."
    U predratnim pesničkim zbirkama Surep dočarava seosku sredinu u kojoj još uvek živi sujeverje i verovanje u sile nečastive. Strepeo je nad plodovima u dozrevanju, ushićeno slikajući zatalasana žita i docvetale livade. Naspram idilične slike života na selu, u njegovoj poeziji stoji i grad, sa niskim mračnim svodovima. Prisutni su i socijalni motivi. Pevao je o oduzimanju zemlje seljacima, seči i eksploataciji šuma i uopšte izrabljivanju potčinjenih. Posleratna poezija se odlikuje smirenijim tonovima, obuzdao je mladalačke slobode i uneo složenije meditacije.

    Surep je dobitnik velikog broja nagrada i priznanja, medju njima i Oktobarske nagrade Grada Beograda i Vukove nagrade. Njegova najznačajnija dela su: Vetar zviždi, pesme, 1931; Prosto, pesme, 1933.; Ti dolaziš, pesme, 1937.; Žito, poema, 1939.; Ada, poema, 1945; Priče o selji Miši ( pesme za decu, 1946.; Svetlost zemaljska, pesme, 1948.; Filip Višnjić - pesnik bune, monografija, 1956.; Srpske narodne pripovetke, antologija, 1951., Slovo o polku Igorovu, prevod sa staroruskog, 1957.; Kad su živi zavideli mrtvima, letopis, 1963.; Ćirilo i Metodije, 1964..

    Milorad Panić Surep je umro 22. aprila 1968. godine u Beogradu. Uz dostojan ispraćaj sahranjen je u Aleji Velikana na Novom Groblju.

Milić Stanković – Milić od Mačve, akademski slikar

    Milić Stanković (Milić od Mačve)  je rodjen 30. oktobra 1934, godine u Belotiću, a umro 8. decembra 2000. godine u  Beogradu. Jedan je od najeminentnijih srpskih slikara XX veka.Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti (danas, Fakultet likovnih umetnosti) 1959. godine. Nakon toga je bio na studijskom boravku u Parizu. Prvu samostalnu izložbu otvorio je 1. septembra 1959. u Beogradu. Prvu samostalnu izložbu u inostranstvu imao je 1964. godine u Ženevi. Član je ULUS od 1960. godine. Tokom 1964. i 1965. godine živeo je i radio u Parizu, potom u Beogradu, Briselu, Belotiću, na Zlatiboru i na Pirosu (Grčka).

   Bio je jedan od 13 članova „Medijale“.  Na njegovim slikama dominiraju lebdeći balvani,  zatim užarene lopte i sante leda. Osim slikanja bavio se i arhitekturom (projektovao je i sagradio tri ateljea), vajarstvom i pisanjem poezije. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U centru Bogatića, Opština Bogatić je u znak poštovanja i sećanja na velikog umetnika podigla spomen obeležje.

Dragan Đuričić - akademski slikar

Rođen je 1961. u Bogatiću. Likovnu akademiju završio 1988. godine. Umro 6. juna 2003. godine.

Slikar ravnice i ljudske duše

    Ubogi prosjaci, pospani pijanci, starine izborana lica, čedne lepotice nabreklih grudi, vitezi od opanka, na junskoj vrelini izranjaju oko odra usnulog slikara portreta, večno zaljubljenog u klasično realističko, figurativno slikarstvo, nezaboravnih majstora baroka Rubensa i Rembranta. Njegovoj seljanki koja je naprtila tešku korpu kukuruza klecaju kolena, a igra svetlosti na drinskoj plaži gradi prelepi lik i oblik kupačice. Iz ustreptale vreline izranjaju stari čiraci, pleteni baloni šljivovice, hajdučka puška kremenjača i kubure. Na trenutak bljesnu gnjile kruške, natrule žute dunje, zrele kolačare i axinke, te zaboravljeni naslani, plotivi i šumarci zavičaja.
Zaljubljenici impresionizma, u kojem je umetnik povremeno tražio inspiraciju, ostaju nemi. Ljudi iz neme povorke ne mogu da se pomire sa neumitnom činjenicom. Iznenada i nečujno, upokojio se u Gospodu akademski slikar  velike srpske ravnice i ljudske duše Dragan Đuričić.
    Praskozorje šestog juna 2003. godine u šabačkoj bolnici označilo je tužan smiraj života umetnika u naponu stvaralačke moći. Njegov prerani odlazak je veliki gubitak za srpsku umetnost, ocenjuju savremenici. Suza suzu stiže na naboranom licu Radomira Torbice, penzionisanog profesora likovnog bogatićske osnovne škole. Prisetio se starina davnih sedamdesetih i svog učenika, bucmastog dečaka, zaljubljenog u boje, čije radove je izložio ljubiteljima likovne umetnosti u Paraćinu. Članovi žirija su sumnjičavo vrteli glavom, tvrdeći da to nije mogao naslikati učenik petog razreda osnovne škole. Vrsnom pedagogu, već tada je bilo jasno da pred sobom ima budućeg studenta likovne akademije i velikog slikara.
    Nesvakidašnji talenat Dragana Đuričića impresionirao je Sergeja Jovanovića, čiju slikarsku školu je prošao pre studija. Najbolji u klasi profesora Vojislava Todorovića, oduševio se studijskim putovanjima u Pariz i čuveni Luvr. U hramovima svetske umetnosti, posmatrajući najveća ostvarenja ljudskog duha u likovnoj umetnosti, izgrađuje sopstveni stil. Na odseku za slikarstvo Likovne akademije u Beogradu diplomirao je 1988. godine i iste ulazi u izbor „Perspektive“, grupe slikara koju organizuje galerija kod pozorišta. Nižu se samostalne i grupne  izložbe u beogradskim i drugim galerijama po Srbiji. Mačvani postaju ponosni na svog umetnika, a on im se višestruke odužuje slikama, izložbama... Znameniti Milić od Mačve ga je uvrstio u red četiri najpoznatija slikara portreta u Srbiji.
    Modele pronalazi u svojoj Mačvi, a najinspirativniji su mu stari ljudi, čija lica pričaju o težačkom bitisanju pod modrinom neba mačvanske ravnice. Umetnik želi da taj svet održi, potvrdi i sačuva za sva vremena. Za njega je to svet duhovno bogatih ljudi.
   Dragan Đuričić je duboko proživljavao svoje delo. Radio je studiozno i precizno. Iz njegove umetničke radionice izašle su slike neprolazne vrednosti, koje oplemenjuju ljudsku dušu, gde god da se nalaze. Želeo je i mogao mnogo više, ali prerana smrt ga je sprečila da to postigne. Ostaju njegove slike, kao potomstvo, (jer drugog nema) i značajan trag umetnika male varoši u srpskom slikarstvu.
   (Ljubiša Đukić, „Glas Podrinja“ 23.6.2003.)

Uspomena na majstora portreta

   Velike umetnike i majstore svog zanata, za života, ljudi i sredina u kojoj žive i stvaraju retko primećuju i ne uvažavaju ih koliko zaslužuju, posebno njihovo stvaralaštvo. Tek kad napuste ovozemaljski svet, oni budu shvaćeni i vrednovani na pravi način. Dragan Đuričić, akademski slikar iz Bogatića, uklopio se  u ovaj kliše.
   Ako je sudbina umetnika da ih njihovo rodno mesto ne prepoznaje dok hodaju zemljom, onda je, bar donekle, ispravljanje nepravde kad se među žive vrate svojim delima. Posle nešto više od tri godine  od iznenadne  i prerane smrti njegove slike su na izložbi upriličenoj u Domu omladine u Bogatiću, podsetile da se u ovom mestu rodio, tu  živeo i stvarao jedan od najboljih portretista srpskog slikarstva.
   Uramljeni likovi mačvanskih seljaka, jarana, devojaka, staraca..., livade sa naviljcima sena, drinski vrbaci i čamci... podsetili su na slikara koji se u večnost odselio u svojoj 42. godini iznenada i nečujno, u zoru 6.juna 2003. godine.
Radomir Torbica, profesor likovnog vaspitanja u Osnovnoj školi u Bogatiću,  iako teško bolestan došao je da se divi svom „otkriću“. Prve radove svog đaka u petom osnovne poslao je na jedan likovni konkurs i zbunio članove žirija koji nisu verovali da su delo dečaka od 12 godina. Taj dečak je, kasnije, postao akademac slikajući na prijemnom ispitu rad za nepun sat vremena, a za koji je potrebna bila bar jedna nedelja. „Iz prve“ je dobio indeks Fakulteta likovnih umetnosti.
    Posle školovanja vratio se u svoj Bogatić gde je živeo skromno, pošteno, neprimetno, boemski poput svih velikih majstora. Imao je svoj krug prijatelja, svoje mesto u „Ambasadi“ kod Slobodana Simića Čulje, omiljen izlazak kod Rade u „Lipovom ladu“... Drugovao sa  Mikom Puzićem i njegovom harmonikom, školskim drugom Obradom „zubarom“, Đokom Petrovićem, Marom Pejdićem ... Slikao je, izlagao, pomagao mladim slikarima na likovnim kolonijama.
    Nažalost, jedan krajnje normalan, jednostavan  i običan, a istovremeno iskustveno bogat i  stvaralački plodan život ugasio se kad za to nije bilo vreme. Slike koje su nastale u njegovom ateljeu su jedino potomstvo koje je ostavio.
Dragan Martinović, akademski slikar, rekao je da Dragana Đuričića nije poznavao toliko dobro kao njegovi najprisniji prijatelji, i zažalio za tim iskreno jedva uspevajući da obuzda suze. Klecala su kolena majstoru Miki Puziću dok je na ramena stavljao harmoniku, a prsti su se kočili dok je svirao „Kad umoran budem pao“, jednu od slikarevih „omiljenih“ melodija. Posle nje ništa nije mogao da progovori. 
   Glumac Branislav Ković je govorio odomke iz „Besmrtne pesme“ Miroslava Antića, a glumica Jelica Đonlić podsetila na Đuričićev kratak život i bogato stvaralaštvo tekstom koji je posle smrti  objavljen tog tužnog juna u listu „Glas Podrinja“, iz pera školskog druga Ljubiše Đukića.
   Sa više od 50 radova prikupljenih iz privatnih kolekcija i skromne zaostavštine koju čuva porodica, Dragan Đuričić je ovom izložbom oživeo među svojim sugrađanima. Naboj umetničkog  duha kojim su zračile izložene slike, emocije, poštovanje, učinili su ovaj omaž priređen pod pokroviteljstvom opštine, jedinstvenim događajem, a ipak skromnim vraćanjem duga najboljem akademskom slikaru mlađe generacije koji je ponikao u Bogatiću.
   (D.Grujić u listu „Glas Podrinja“ povodom izložbe za Dan opštine, septembra 2006.)

Milivoje Martinović  - Martin, legenda mačvanskog glumišta

   Ako u raju do pre dvadeset šest godina nije postojalo pozorište, dilema da li uistinu i na onom svetu „daske život znače“ prestaje da postoji 1980. godine, kada se Bogatić oprostio od Milivoja Martinovića – Martina. On je i tamo, zasigurno, osnovao pozorište i sada režira, glumi, slika... Jer, kratko je prošlo od 1933. kada se rodio, da bi unesen sav, do dna bića, u magiju pozorišta sagoreo za kratkog života.

   Decenijama je Milivoje Martinović bio stožer kulturnog života Bogatića. Ekonomista po obrazovanju i zanimanju, glumac, slikar, reditelj, scenograf  - po  vokaciji. Pozorište nikad nije shvatao kao profesiju, borbu za platu i karijeru.  Pozorišna igra bila mu je najveća ljubav, čarolija u kojoj je uživao, sa kojom se igrao donoseći na scenu radost i vedrinu. Daleke 1951. godine, samo godinu dana nakon okupljanja zabljubljenika u glumu u, ko bi tada slutio, dugovečno i uspešno Amatersko pozorište „Janko Veselinović“, Martin je na scenu postavio  Nušićeve jednočinke „Svetski rat“ i „Kiriju“. Iz godine u godinu, na sceni u Bogatiću redjale su se i druge predstave – „Podvala“, „Tudjinče“, „Ugašeno ognjište“, „Vetar nad Srbijom“, „Sumnjivo lice“, „Narodni poslanik“, „Koštana“.... Celog sebe, sav talenat i energiju je ulagao u svaku od njih. On je bio još i scenograf, sufler, glumac.... Ništa mu nije bilo teško – da zakucava eksere, razvlači zavese, utovaruje i istovaruje rekvizitu... Režirao je više od deset predstava, ostvario 17 uloga, osmislio nebrojeno scenografija. Za kratak život to je imponzantan opus.

   Celokupan njegov rad je odraz burnog i silnog temperamenta, jake emocionalnosti, stvaralačkog zanosa i poleta.- Martin je bio predivan čovek, veliki, širok, sugestivne ljudske tople prirode, pun diha. Dirljivo iskren i dubok u doživljaju, toliko dragocenom u njegovom radu. Pozorište je za njega, a i za nas uz njega, bilo život, dom, porodica – priča Jelica Djonlić, tada mlada glumica.Bilo je sasvim nevino vreme u koje je Martin stvarao, kada su se ljudi, a posebno glumci mnogo više družili, sedeli svako veče kod drugoga  u dugim zimskim noćima i učili tekstove uz vareniku, kobasice i teglu krastavčića. Neprospavane noći na probama, putovanja po festivala širom bivše Jugoslavije, poznanastva i prijateljstva.... Više lepog, skoro ničeg ružnog i neprijatnog za skoro tri decenije pregalaštva. Kad se spomene Martin jasnije je zašto se za neke ljude kaže da žive i posle fizičkog odlaska.

   Da li su njegova, unutrašnja, snaga, osećanje, nada, raskošni talenat, volja, ljubav, mogli ugasnuti sa opraštanjem duše? Ne. On je pripadao drugima koji su, poštujući ga, nastavili gde je stao. Plejada vrsnih glumaca koja je stvarala sa Martinom, neponovljive režije Zorana Djonlića koji je u pozorište došao kao mlad glumac i stasao u vrhunskog reditelja, pa i najmladji polaznici škole glume „Baltazar“ koji o Martinu znaju iz novina i sa požutelih slika,  malo li je za tvrdnju da je stvaralac sveta „pelcovao“ Bogatić pozorišnim darom. Od Martina je počelo, a što je on i priželjkivao, sa njim se nije završilo. Utabanim stazama, glumci iz Bogatića pet i po decenija predvode pozorišni amaterizam u Srbiji, ne uspavljujući se na vencima slave, sa Martinom u sećanju. Mnogima je bio uzor, idol. Neki su, stasavajući uz njega zavoleli glumu.Pozorište „Janko Veselinović“ nekoliko godina organizuje  manifestaciju „Martinovi dani“ dovodeći u Bogatić uspešne predstave srpskih pozorišta.

   Sa novim predstavama, mladim ansamblima, dodju i oni koji su Martina poznavali, koji su sa njim radili, „protiv“ njegovih predstava se takmičili na „Fedrasu“... Počnu prisećanja, lepa i prijatna o utemeljivaču pozorišta u Bogatiću, nagradama, slikama...