JANKO VESELINOVIĆ
Janko Veselinović
„On je i obilnošću i vrednošću toliko dao da se sa pravom može uzeti kao jedan od naših najboljih i najplodnijih pisaca, jedan od onih koji stvaraju jednu književnost i daju joj naročito obeležje“, rekao je za Janka Veselinovića autoritativni Jovan Skerlić, koji je ovim rečima još dodao: „Jedan naš pisac uporedio je Janka Veselinovića sa Vukom Karadžićem, i to poređenje nije bez osnova. Obojica su znali narodni život i narodnu dušu kao retko ko, obojica su bili zadahnuti narodnim duhom, i dok je jedan skupljao narodne umotvorine i običaje, drugi je prepričavao narodne pripovetke, ili opisivao narodni život i iznosio narodnu dušu.“ Jankovi preci po očevoj liniji doselili su se u Mačvu iz Hercegovine u 18. veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salašu Crnobarskom.
Jankov otac Miloš je prvi iz ove porodice napustio težak zemljoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničke porodice Popović iz Badovinaca. Miloš i Jelisaveta su imali devetoro dece, a njihov prvenac Janko, rođen je 1. maja 1862. godine.
Salaš Crnobarski nije imao crkvu, te se pop Miloš preselio u Glogovac, dok je Janko bio još mali. Naselio se pored same crkve i škole koje su inače podignute na imanju Sime Katića – Prekodrinca, vojvode Prvog srpskog ustanka, kasnije junaka mnogih Jankovih pripovedaka. Sa nepunih 18 godina i 42 dinara mesečne plate Janko je započeo svoju prvu učiteljsku službu u Svileuvi, daleko od zavičajnog Glogovca i bučnog Beograda. Tamo je zahvaljujući baba Vidinim pričama iz narodnog života započeo svoje kmjiževno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao i iznova počinjao. Reči nikako nisu mogle ići tako glatko, jednostavno i spontano kao baba Vidino pričanje. Ipak, njegova upornost i istrajnost se isplatila. Krunisana je rezultatima neslućenih vrednosti. U Svileuvi je započelo i njegovo političko angažovanje. Prišao je radikalima i sa njima, i za njih radio do pred kraj života. Posle dva meseca rada u Osnovnoj školi na Kamičku, u Šapcu, zbog svog „radikalisanja“ premešten je u Koceljevu, gde je doživeo politički uspeh i velike neprijatnosti. Polovinom novembra 1888. godine, „stavljen je pod krivičnu istargu i u pritvor“, zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika i u šabačkom zatvoru – u kome nije ispuštao pera iz ruku probavio je do polovine decembra, kada je pušten.“ U zatvoru je napisao pripovetke Siroče i Zakletva.
Veliki deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao „za dušu“ sa poznatim Cicvarićima u kafani „Devet direka“ ili kod „Kula-Ane“. Njegova sklonost ka pesmi i nesvakidašnji topao i milozvučan glas činili su ga rado vidjenim u svakom društvu. „Kad muzika zasvira neki valcer, Janko kresnu majku švapsku, prevuče desnom rukom po gustim brcima i zapeva punim svojim divnim baritonom narodnu ariju „Slobodi su krila posećena“. Vazduh se prolomi, kola se rasturiše, svet nagrnu u malu salu u sredini, gde Janko zaturen i ispršen pevače i natpevavaće veliku vojnu bleh muziku, koja umuče pred živim gromovima iz Jankovih grudi…“(Sećanje D.N. Jankovića, Medjuopštinski istorijski arhiv u Šapcu).
Po broju objavljenih radova, Janko spada u kategoriju najplodnijih srpskih pripovedača. Prema tvrdjenju Stevana Jelače, koji je priredio celokupna Jankova dela, za dvadesetak godina stvaralaštva Janko je objavio 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavršena romana i dva pozorišna komada.
Veselinovićeva proza je „pitoma, topla, nevina, meke duše, dobrošudna, bezazlena, puna idile, narativno spora, pisana po ugledu na usmeno, narodno stvaralaštvo, krcata etnografskom gradjom, dijaloški razvučena, pedagoški nastrojena, ropski odana moralnim vrednostima srpske patrijarhalne zadruge, rodoljubiva, jezički bistra.“ U svojim pripovetkama Janko je slikao svoju Mačvu u kojoj je rođen i koju je strasno voleo, i Posavotamnavu, koju je upoznao kao učitelj u Svileuvi i Koceljevi. Njegove pripovetke su posvećene seljacima, čiji život želi da prikaže što izvornije, ali i da idealizuje sklad i harmoniju porodične zadruge.
Medju brojnim delima izdvajamo: roman Hajduk Stanko ( 1896), pozorišni komadi Potera i Djido, Slike iz seoskog života 1886., Poljsko cveće, Pripovetke, Rajske duše, Stari poznanici ( zbirke pripovedaka ).
Janko Veselinović je umro 14. (27.) juna 1905. godine, u kući svojih roditelja u Glogovcu. Na sahranu, u njegovu Mačvu došli su brojni prijatelji, medju njima Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milorad Pavić Krpa… Neizbežne su reči Antuna Gustava Matoša izrečene tom prilikom: „A tebi, dragi moj čika-Janko, bila laka gruda pradjedovska, izmedju zelenog Cera i zelenih voda Drine i Save! U ovom modrilu dobrog neba, u toj plodnoj zemlji, u tim zabranima, vajatima, selima, na ponositim obrazima tih tvojih Samurovića, Topuzovića i Kurtovića, u melodiji Cicvarićeve ciganske muzike – odasvud me greje tvoj plemeniti pogled, Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga! Kako mora da te čali tvoja Mačva kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik, kojemu si dao parče hljeba i parče duše! Janko je nesumnjivo umro kao njegovi dobri njudi!” ( Godišnjak Medjuopštinskog istorijskog arhiva Šabac, str. 305 ).