Znameniti Mačvani

Veoma rano je ostao bez roditelja, pa iako mlad, ali i najstariji u porodici, odlučio je da se preseli u Srbiju. Sa tri sestre zaputio se u Mačvu u Crnobarski salaš, gde mu je živeo deda po ocu. Iako krajem 18. veka u Srbiji nije bilo nikakvih škola u kojima bi se deca opismenjavala, Stojanu je to nekako pošlo za rukom, verovatno, smatra se, u nekom od mačvanskih manastrira.

U Crnobarskom salašu i okolini počeo je da se bavi trgovinom stoke. Bistrog, okretnog i odlučnog momka zapazio je Strahinja Čupić iz susednog Noćajskog salaša.

Mladić mu se svideo, pa mu je predložio da ga posini. Stojan je to prihvatio i svom imenu dodao poočimovo prezime Čupić. Strahinja mu je dodelio nešto zemlje i uputio ga kako da je obrađuje.

Legende u Srbiji kažu da je Čupić čak tri puta na svojim njivama nailazio na zakopani novac.

Početkom pobune protiuv dahija, Stojan Čupić je bio zreo, odgovoran, ali i preduzimljiv srpski domaćin. Nije voleo Turke, bio je veliki rodoljub i znalac rukovanja svakojakim oružijem. Odmah je okupio četu pouzdanih mačvanskih momaka, odmetnuo se u ustanike počeo da preprečuje drumove i prolaze, onemogućavajući kretanje lokalnim Turcima.

Bio jedan od najznačajnijih vojvoda Prvog srpskog ustanka, poznat i pod imenom Zmaj od Noćaja. Istakao se u bojevima na Mišaru (gde je izazvao i pobedio turskog junaka Musu Sarajliju) i na Salašu. U borbi na Glavici preko Drine je spasao Cincar Janka. Ostao je zapamćen u narodnoj epskoj pjesmi „Zmaj od Noćaja“. Njegovo pravo prezime je bilo Dobrilović, ali kako je kao dete ostao siroče preseljen je u Šabac gde ga je posinio imućni trgovac Strahinja Čupić. Bio je poznat i kao dobar govornik, a o tome govore i Karađorđeve reči: Ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću što zatraži.

Miloš S. Milojević – istoričar, političar i književnik

Rođen je u Crnoj Bari 16. oktobra 1840. godine. Otac mu je bio sveštenik. Gimnaziju je završio u Beogradu, gde je 1862. godine diplomirao na Pravnom fakultetu. Potom odlazi u Moskvu gde nastavlja školovanje. Diplomirao je na Istorijsko-filozofskom fakultetu istovremeno izučavajući uporednu filologiju živih i izumrlih slovenskih plemena s političkom i uporednom književnošću. Podstaknut usvojenim znanjima, prvi put se javno oglašava 1866. god. člankom Propagande u Turskoj, obzirom da su Srbi u to vreme još uvek pod stranom vlašću. Osnovao je i Drugo odeljenje Bogoslovije za koje probira studente iz svih srpskih krajeva pod Turcima i hitno ih sprema za učitelje i sveštenike u neoslobođenim krajevima. 

Kroz tu školu je prošlo oko trista studenata, i ubrzo, po zahtevu Milojevića, pod njegovim nadzorom stvaraju se Dobrovoljački i Ustanički odredi čiji je vojnički doprinos bio nemeriv /J. H. Vasiljević/ u vreme srpsko-turskog rata 1876-1878, kada se i sam istakao kao komandant dobrovoljaca. Otuda i knjiga Srpsko-turski rat 1876-1878. g.

Umro je 24. juna 1897. godine u Beogradu i sahranjen na Novom groblju. Dobar deo svog života i rada posvetio podizanju nacionalne svesti u srpskom narodu.

Panta Mihajlović (rođen 1854. u Bogatiću) bio je srpski inženjer i pionir na polju telekomunikacija. Uveo je prve telefone u Beogradu.

U Beču je završio elektrotehničku školu, zatim otišao u Švajcarsku, a odatle u Berlin, gde kao priznati stručnjak stupa na posao kod firme Simens-Halske. Za šefa firme Simens-Halske u Njujorku je postavljen 1873. Od 1875. ponovo je u Srbiji gde stupa na rad u tehničko odeljenje vojne fabrike u Kragujevcu.

1882. godine dobio je koncesiju za izgradnju telefonskih stanica u Beogradu i Srbiji.

Između zgrada na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i inženjerske kasarne na Paliluli uveo je prvu telefonsku liniju u Beogradu, 14. marta 1883.

Šef Telegrafsko-telefonskog odseka Direkcija državnih železnica postao je 1885. Veštak za ispitivanje lošeg stanja električne mreže u Beogradu postao je 1905. Bio je i nadzorni inženjer električne centrale na dvoru od 1908.

Umro je 7. februara 1932. godine, u Beogradu, od zapaljenja pluća i paralize srca u 78. godini života.

„On je i obilnošću i vrednošću toliko dao da se sa pravom može uzeti kao jedan od naših najboljih i najplodnijih pisaca, jedan od onih koji stvaraju jednu književnost i daju joj naročito obeležje“, rekao je za Janka Veselinovića autoritativni Jovan Skerlić, koji je ovim rečima još dodao: „Jedan naš pisac uporedio je Janka Veselinovića sa Vukom Karadžićem, i to poređenje nije bez osnova. Obojica su znali narodni život i narodnu dušu kao retko ko, obojica su bili zadahnuti narodnim duhom, i dok je jedan skupljao narodne umotvorine i običaje, drugi je prepričavao narodne pripovetke, ili opisivao narodni život i iznosio narodnu dušu.“ Jankovi preci po očevoj liniji doselili su se u Mačvu iz Hercegovine u 18. veku, i nastanili se u Aginom Salašu, danas Salašu Crnobarskom.

Jankov otac Miloš je prvi iz ove porodice napustio težak zemljoradnički život i posvetio se svešteničkom pozivu; majka Jelisaveta potiče iz ugledne svešteničke porodice Popović iz Badovinaca. Miloš i Jelisaveta su imali devetoro dece, a njihov prvenac Janko, rođen je 1. maja 1862. godine.

Salaš Crnobarski nije imao crkvu, te se pop Miloš preselio u Glogovac, dok je Janko bio još mali. Naselio se pored same crkve i škole koje su inače podignute na imanju Sime Katića – Prekodrinca, vojvode Prvog srpskog ustanka, kasnije junaka mnogih Jankovih pripovedaka. Sa nepunih 18 godina i 42 dinara mesečne plate Janko je započeo svoju prvu učiteljsku službu u Svileuvi, daleko od zavičajnog Glogovca i bučnog Beograda. Tamo je zahvaljujući baba Vidinim pričama iz narodnog života započeo svoje kmjiževno stvaranje. Pisao je, precrtavao, dopisivao i iznova počinjao. Reči nikako nisu mogle ići tako glatko, jednostavno i spontano kao baba Vidino pričanje. Ipak, njegova upornost i istrajnost se isplatila. Krunisana je rezultatima neslućenih vrednosti. U Svileuvi je započelo i njegovo političko angažovanje. Prišao je radikalima i sa njima, i za njih radio do pred kraj života. Posle dva meseca rada u Osnovnoj školi na Kamičku, u Šapcu, zbog svog „radikalisanja“ premešten je u Koceljevu, gde je doživeo politički uspeh i velike neprijatnosti. Polovinom novembra 1888. godine, „stavljen je pod krivičnu istargu i u pritvor“, zbog napada na sresku vlast pri izboru poverenika i u šabačkom zatvoru – u kome nije ispuštao pera iz ruku probavio je do polovine decembra, kada je pušten.“ U zatvoru je napisao pripovetke Siroče i Zakletva.

Veliki deo slobodnog vremena provodio je u kafanama, družeći se sa ljudima koji su voleli dobru pesmu, piće, veselje i doskočice. Družio se i lumpovao „za dušu“ sa poznatim Cicvarićima u kafani „Devet direka“ ili kod „Kula-Ane“. Njegova sklonost ka pesmi i nesvakidašnji topao i milozvučan glas činili su ga rado vidjenim u svakom društvu. „Kad muzika zasvira neki valcer, Janko kresnu majku švapsku, prevuče desnom rukom po gustim brcima i zapeva punim svojim divnim baritonom narodnu ariju „Slobodi su krila posećena“. Vazduh se prolomi, kola se rasturiše, svet nagrnu u malu salu u sredini, gde Janko zaturen i ispršen pevače i natpevavaće veliku vojnu bleh muziku, koja umuče pred živim gromovima iz Jankovih grudi…“(Sećanje D.N. Jankovića, Medjuopštinski istorijski arhiv u Šapcu).

Po broju objavljenih radova, Janko spada u kategoriju najplodnijih srpskih pripovedača. Prema tvrdjenju Stevana Jelače, koji je priredio celokupna Jankova dela, za dvadesetak godina stvaralaštva Janko je objavio 127 pripovedaka, dva romana, dva nezavršena romana i dva pozorišna komada.

Veselinovićeva proza je „pitoma, topla, nevina, meke duše, dobrošudna, bezazlena, puna idile, narativno spora, pisana po ugledu na usmeno, narodno stvaralaštvo, krcata etnografskom gradjom, dijaloški razvučena, pedagoški nastrojena, ropski odana moralnim vrednostima srpske patrijarhalne zadruge, rodoljubiva, jezički bistra.“ U svojim pripovetkama Janko je slikao svoju Mačvu u kojoj je rođen i koju je strasno voleo, i Posavotamnavu, koju je upoznao kao učitelj u Svileuvi i Koceljevi. Njegove pripovetke su posvećene seljacima, čiji život želi da prikaže što izvornije, ali i da idealizuje sklad i harmoniju porodične zadruge.

Medju brojnim delima izdvajamo: roman Hajduk Stanko ( 1896), pozorišni komadi Potera i Djido, Slike iz seoskog života 1886., Poljsko cveće, Pripovetke, Rajske duše, Stari poznanici ( zbirke pripovedaka ).

Janko Veselinović je umro 14. (27.) juna 1905. godine, u kući svojih roditelja u Glogovcu. Na sahranu, u njegovu Mačvu došli su brojni prijatelji, medju njima Simo Matavulj, Radoje Domanović, Milorad Mitrović, Milorad Pavić Krpa… Neizbežne su reči Antuna Gustava Matoša izrečene tom prilikom: „A tebi, dragi moj čika-Janko, bila laka gruda pradjedovska, izmedju zelenog Cera i zelenih voda Drine i Save! U ovom modrilu dobrog neba, u toj plodnoj zemlji, u tim zabranima, vajatima, selima, na ponositim obrazima tih tvojih Samurovića, Topuzovića i Kurtovića, u melodiji Cicvarićeve ciganske muzike – odasvud me greje tvoj plemeniti pogled, Janko Veselinoviću iz Glogovca, sela pitomoga! Kako mora da te čali tvoja Mačva kad te ne mogu prežaliti ja, samotni putnik, kojemu si dao parče hljeba i parče duše! Janko je nesumnjivo umro kao njegovi dobri njudi!” ( Godišnjak Medjuopštinskog istorijskog arhiva Šabac, str. 305 ).

Milorad Panić, pesnik i istaknuti kulturni poslenik i pregalac, rođen je u Glogovcu, 27. januara 1912. godine. Već u gimnazijskim danima je pokazivao veliki interes za književnost. Kao đak viših razreda, učestvovao je na književnim večerima u Šapcu i po okolnim mestima. Pošto je odgajan i vaspitavan u slobodarskim tradicijama, svome imenu je dodao ime svoga pretka Surepa, ustanika i mačvanskog hajduka. Do kraja života će sa ponosom nositi ovo ime, koje označava starog vuka predvodnika. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu 1936. godine i već kao poznati mladi pesnik zaposlio se u Redakciji Politike. U prvim posleratnim godinama Surep se i dalje aktivno bavi književnošću. Stoga i ne iznenađuje podatak da je izabran za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.

U leto 1947. godine Surepu je poverena nova odgovorna dužnost – osnivanje i organizacija Zavoda za zaštitu i naučno proučavanje spomenika kulture Srbije.Pod njegovim rukovodstvom, sačinjeni su prvi popisi naših starih gradova, manastira, crkava, riznica, ikona, rukopisnih knjiga i drugih značajnih ostataka naše bogate kulturne baštine.

U junu, 1956. godine postavljen je za republičkog ministra kulture i na toj dužnosti je proveo tri godine. Njegovim dolaskom na čelo Narodne biblioteke Srbije aktivirana je ranija ideja SR Srbije o izgradnji nove zgrade Biblioteke u Beogradu.

Surep se uvek bavio poezijom. Nazvali su ga pesnikom Mačve, a svoju vezanost za zavičaj on nikad nije poricao i o tome je znao da kaže: „sprudovi mačvanski su nešto što je kao pejzaž stalno prisutno u meni. I na samo izazivanje njihove slike osetim promenu u raspoloženju. Vrlo sam srećan kad… dozovem u sećanje Drinu sa njenim navozima, obalama, adama, šljivacima, kolibama, i svi onim što je karakteristično za taj kraj…“
U predratnim pesničkim zbirkama Surep dočarava seosku sredinu u kojoj još uvek živi sujeverje i verovanje u sile nečastive. Strepeo je nad plodovima u dozrevanju, ushićeno slikajući zatalasana žita i docvetale livade. Naspram idilične slike života na selu, u njegovoj poeziji stoji i grad, sa niskim mračnim svodovima. Prisutni su i socijalni motivi. Pevao je o oduzimanju zemlje seljacima, seči i eksploataciji šuma i uopšte izrabljivanju potčinjenih. Posleratna poezija se odlikuje smirenijim tonovima, obuzdao je mladalačke slobode i uneo složenije meditacije.

Surep je dobitnik velikog broja nagrada i priznanja, medju njima i Oktobarske nagrade Grada Beograda i Vukove nagrade. Njegova najznačajnija dela su: Vetar zviždi, pesme, 1931; Prosto, pesme, 1933.; Ti dolaziš, pesme, 1937.; Žito, poema, 1939.; Ada, poema, 1945; Priče o selji Miši ( pesme za decu, 1946.; Svetlost zemaljska, pesme, 1948.; Filip Višnjić – pesnik bune, monografija, 1956.; Srpske narodne pripovetke, antologija, 1951., Slovo o polku Igorovu, prevod sa staroruskog, 1957.; Kad su živi zavideli mrtvima, letopis, 1963.; Ćirilo i Metodije, 1964..

Milorad Panič Surep je umro 22. aprila 1968. godine u Beogradu. Uz dostojan ispračaj sahranjen je u Aleji Velikana na Novom Groblju.

Dirigent Branko Đurković, rođen je u Dublju, nedaleko od Šapca, 23.decembra 1937. godine. Školovao se u Dublju, Šapcu, Sarajevu i Beogradu. Osnovnu školu završio je u Dublju, a Muzičku školu (odsek klarineta), Gimnaziju i Učiteljsku školu učio je u Šapcu. Višu muzičku školu završio je u Sarajevu, a Fakultet muzičke umetnosti (odsek Muzička teorija) u Beogradu. Dve godine studirao je dirigovanje kod profesora Mihaila Vukdragovića, a poslediplomske studije (prvi magistar dirigovanja u SFRJ), završio je na FMU u Beogradu u klasi profesora Vojislava Ilića, 1978. godine. Najpre je službovao u Osnovnoj školi „Sele Jovanović“ u Šapcu, potom u Muzičkoj i Učiteljskoj školi. Osam godina je proveo kao profesor više škole u Pedagoškoj akademiji u Šapcu. Septembra 1979. godine izabran je za stručnog saradnika za predmet Horsko dirigovanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a 1980. postao docent na istom fakultetu. Godine 1986. izabran je za vanrednog profesora na FMU, a od 1991. godine, sve do penzionisanja 2003. godine, proveo je na tom fakultetu u zvanju redovnog profesora, gde je pored Horskog dirigovanja redovnim studentima i poslediplomcima, predavao i Osnove vokalne tehnike studentima dirigovanja i muzičke teorije, kao i Vežbe iz dirigovanja studentima kompozicije.

Borisav – Bora Simić Joja je rođen na Krstovdan 27. septembra 1929. godine u mačvanskom selu Glušci. „U glušačkom zaglušju blatnjavih i prašnjavih šorova“ — kako naglašava Dr. Vladeta Košutić 1967. godine u Antologiji srpskih seljaka pesnika „Cvetnik“. Neshvaćen od sredine u svim vremenima, Boru je rodila majka Ljubica, rođena u istom selu, od familije Kostadinović. Prezime je dobio od oca Dušana, Solunca, ranjenog u selu Stara Popadija, ispred Kajmakčalana. Završio je samo četiri razreda osnovne škole u rodnom selu, a kasnije čitao isključivo sa iscepanih novina, koje je kao čobanin nalazio zakačene na trnovitim poljskim žbunovima. Gutao je nejasne i isprekidane tekstove, uvek željan novih saznanja o svetu. Učitelj mu je bio Mihailo Đurić, jedan maštovit čovek koji se kasnije zapopio i Bori 1939. i 1940. predavao veronauku, što mu je još više raspaljivalo maštu, osiguravajući u budućnosti maštara u poeziji. Tako čitajući oduvane papire novina sa trnja i trnjina, skine Bora u Kućištu sa takvog jednog žbuna 1953. godine reportažu iz „Borbe“ o najstarijem seljaku pesniku Živanu Stevanoviću iz Brestovca u Gruši. 

Dr Mladen Milošević, rođen u Šumadiji, završio medicinski fakultet i doktorirao na prestižnoj Sorboni u Francuskoj, gde se preko Albanije uputio sa srpskom vojskom 1915. godine i odakle se vratio da pomogne svojoj siromašnoj i neprosvećenoj Srbiji, od decembra 1924. godine svoju sudbinu vezao je za Mačvu. Imao je tada 27 godina.

Uz Mačvu ubrzo je zavoleo i devojku iz ovog kraja, Radmilu Mojašević iz ugledne trgovačke kuće u Šapcu. Venčali su se 1925. godine i u Bogatiću sagradili kuću prema projektu arhitekte Branislava Kojića. U njoj je dr Mlađa, kako su ga zvali njegovi Mačvani, 1929. godine otvorio prvu privatnu ordinaciju u Mačvi. Ordinaciju je, pored ostalog, opremio i rendgen aparatom, a svoj privatni automobil koristio je kao kola hitne pomoći da bolesnike preveze do šabačke bolnice. Siromašne je lečio besplatno, a na receptima je apotekaru Đorđeviću pisao poruke da će lekove svojih siromašnih pacijenata sam platiti.

Na listi Jugoslovenske radikalne zajednice 1938. godine izabran je za poslanika mačvanskog sreza u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije. Stenografske beleške sa skupštinskih zasedanja svedoče da se često javljao za reč, a najčešće je govorio o položaju seljaka. Prosvetiteljsku misiju nastavio je 1939. godine osnivanjem lista „Podrinski odjek“ – lista za privrednu, kulturnu i političku obnovu. Ali, senka Drugog svetskog rata nadvila se nad Evropom. Povodom nemačke agresije na Francusku, nekadašnji francuski đaci dr Mladen Milošević i advokat Nemanja Stanković, pisali su francuskom ambasadoru u Beogradu da seljaci slavne Mačve, koji su bili prve žrtve 1914. godine, izražavaju herojskom narodnu Francuske spremnost da brane zajedno slobodu i manifestuju još jednom svoje bratstvo po oružju i neizbrisivo prijateljstvo.

, rođen u Šumadiji, završio medicinski fakultet i doktorirao na prestižnoj Sorboni u Francuskoj, gde se preko Albanije uputio sa srpskom vojskom 1915. godine i odakle se vratio da pomogne svojoj siromašnoj i neprosvećenoj Srbiji, od decembra 1924. godine svoju sudbinu vezao je za Mačvu. Imao je tada 27 godina.

Uz Mačvu ubrzo je zavoleo i devojku iz ovog kraja, Radmilu Mojašević iz ugledne trgovačke kuće u Šapcu. Venčali su se 1925. godine i u Bogatiću sagradili kuću prema projektu arhitekte Branislava Kojića. U njoj je dr Mlađa, kako su ga zvali njegovi Mačvani, 1929. godine otvorio prvu privatnu ordinaciju u Mačvi. Ordinaciju je, pored ostalog, opremio i rendgen aparatom, a svoj privatni automobil koristio je kao kola hitne pomoći da bolesnike preveze do šabačke bolnice. Siromašne je lečio besplatno, a na receptima je apotekaru Đorđeviću pisao poruke da će lekove svojih siromašnih pacijenata sam platiti.

Na listi Jugoslovenske radikalne zajednice 1938. godine izabran je za poslanika mačvanskog sreza u Narodnoj skupštini Kraljevine Jugoslavije. Stenografske beleške sa skupštinskih zasedanja svedoče da se često javljao za reč, a najčešće je govorio o položaju seljaka. Prosvetiteljsku misiju nastavio je 1939. godine osnivanjem lista „Podrinski odjek“ – lista za privrednu, kulturnu i političku obnovu. Ali, senka Drugog svetskog rata nadvila se nad Evropom. Povodom nemačke agresije na Francusku, nekadašnji francuski đaci dr Mladen Milošević i advokat Nemanja Stanković, pisali su francuskom ambasadoru u Beogradu da seljaci slavne Mačve, koji su bili prve žrtve 1914. godine, izražavaju herojskom narodnu Francuske spremnost da brane zajedno slobodu i manifestuju još jednom svoje bratstvo po oružju i neizbrisivo prijateljstvo.

Bombardovanje Beograda, po zapisu dr Teodora Božina, dr Mladena Miloševića zateklo je u šabačkoj bolnici gde je zbrinjavao ranjenike. Lekari su posle okupacije dobili objave da su ratni zarobljenici i nisu se smeli kretati bez dozvole nemačkih vlasti. To je bila jedina njegova „veza“ sa okupatorom, pa se nije obazirao na upozorenja dr Žike Jankovića, komuniste i partizana, koji je savetovao svog kolegu da se skloni, jer ima najava likvidacija. Mislio je da nema razloga da se sklanja od svojih Mačvana, jer ako ih nije zadužio dobrim, govorio je, zlom svakako nije. Odbio je i ponudu nemačkog oficira, koji je kratko stanovao u njegovoj kući (u svim boljim kućama stanovali su nemački oficiri) da u Šabac, gde su mu bile kćerke, putuje blindiranim kolima. Putovao je taljigama, sa suprugom Radmilom, dr Simićem i školskim nadzornikom Mihailovićem. Na Bitvi zaustavila ih je grupa partizana. NJega i dr Simića odveli su u Petkovicu. Bio je 4. septembar 1941. godine. Streljan je četiri dana kasnije, a iz zajedničke grobnice, koju narod i danas zove Poslanička jama, posle dva meseca prenet je i sahranjen u Bogatiću.

Kuća Miloševića je opljačkana, a porodica se razišla. Već krajem 1941. u njihovu kuću uselio se tek formirani Sreski narodni sud, a za svoje sedište, posle oslobođenja, uzeo ju je i Sreski komitet KPJ. Kuća, koja je nekad bila Evropa u Mačvi, danas je oronula i naružena dozidanim spratom. U nju je smešteno nekoliko porodica.

Dr Mladen Milošević rehabilitovan je odlukom Veća Okružnog suda u Šapcu 12. oktobra 2007. godine. Zahtev je podnela mlađa kćerka dr Mladena, Vera Popović. Starija Olga umrla je 2004. godine ne dočekavši priznanje države da je učinjena nepravda.

U opširnom obrazloženju o rehabilitaciji, pored ostalog, piše da je „dr Mladen Milošević lišen života bez odluke suda i vođenja postupka, kao i bez konkretne krivice, pre svega radi zastrašivanja drugih… Streljan je zato što ga je okupacija zatekla kao narodnog poslanika i u narodu cenjenog i poštovanog intelektualca i lekara… Zbog toga Okružni sud smatra da pok. Mladen Milošević nije bio nikakav narodni neprijatelj već žrtva progona i nasilja od strane pripadnika partizanskog pokreta“.

Pre drčave dr Mladena Miloševića rehabilitovao je narod na ćiji je zahtev 1992. godine jedna od najlepših ulica u Bogatiću dobila njegovo ime. I njegovu suprugu Radmilu, za koju je u rešenju Sreskog suda u Bogatiću o konfiskaciji imovine „narodnog neprijatelja“ dr Mladena Miloševića napisano da je pobegla s Nemcima, a ona je bila u Aušvicu, pre drćave Srbije (rehabilitovana 29. novembra 2006. godine) rehabilitovala je drćava Poljska, koja joj je 1991. godine, ukazom predsednika Poljske i dobitnika Nobelove nagrade za mir, Leha Valense, posmrtno dodelila visoko odlikovanje Krst Aušvica.

Milić Stanković (Milić od Mačve) je rođen 30. oktobra 1934, godine u Belotiću, a umro 8. decembra 2000. godine u Beogradu. Jedan je od najeminentnijih srpskih slikara XX veka.Diplomirao je na Akademiji Likovnih umetnosti (danas, Fakultet Likovnih umetnosti) 1959. godine. Nakon toga je bio na studijskom boravku u Parizu. Prvu samostalnu izložbu otvorio je 1. septembra 1959. u Beogradu. Prvu samostalnu izložbu u inostranstvu imao je 1964. godine u Ženevi. Član je ULUS od 1960. godine. Tokom 1964. i 1965. godine živeo je i radio u Parizu, potom u Beogradu, Briselu, Belotiću, na Zlatiboru i na Pirosu (Grčka).

Bio je jedan od 13 članova „Medijale“. Na njegovim slikama dominiraju lebdeći balvani, zatim užarene lopte i sante leda. Osim slikanja bavio se i arhitekturom (projektovao je i sagradio tri ateljea), vajarstvom i pisanjem poezije. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U centru Bogatića, Opština Bogatić je u znak poštovanja i sećanja na velikog umetnika podigla spomen obeležje.

Dragan Đuričić

Đeram

Jarani

Devojka

Mrtva priroda

Portret

Rođen je 1961. u Bogatiću. Likovnu akademiju završio 1988. godine. Umro 6. juna 2003. godine.

Slikar ravnice i ljudske duše
Ubogi prosjaci, pospani pijanci, starine izborana lica, čedne lepotice nabreklih grudi, vitezi od opanka, na junskoj vrelini izranjaju oko odra usnulog slikara portreta, večno zaljubljenog u klasično realističko, figurativno slikarstvo, nezaboravnih majstora baroka Rubensa i Rembranta. Njegovoj seljanki koja je naprtila tešku korpu kukuruza klecaju kolena, a igra svetlosti na drinskoj plaži gradi prelepi lik i oblik kupačice. Iz ustreptale vreline izranjaju stari čiraci, pleteni baloni šljivovice, hajdučka puška kremenjača i kubure. Na trenutak bljesnu gnjile kruške, natrule žute dunje, zrele kolačare i axinke, te zaboravljeni naslani, plotivi i šumarci zavičaja.
Zaljubljenici impresionizma, u kojem je umetnik povremeno tražio inspiraciju, ostaju nemi. Ljudi iz neme povorke ne mogu da se pomire sa neumitnom činjenicom. Iznenada i nečujno, upokojio se u Gospodu akademski slikar velike srpske ravnice i ljudske duše Dragan Đuričić.

Praskozorje šestog juna 2003. godine u šabačkoj bolnici označilo je tužan smiraj života umetnika u naponu stvaralačke moći. Njegov prerani odlazak je veliki gubitak za srpsku umetnost, ocenjuju savremenici. Suza suzu stiže na naboranom licu Radomira Torbice, penzionisanog profesora likovnog bogatićske osnovne škole. Prisetio se starina davnih sedamdesetih i svog učenika, bucmastog dečaka, zaljubljenog u boje, čije radove je izložio ljubiteljima likovne umetnosti u Paraćinu. Članovi žirija su sumnjičavo vrteli glavom, tvrdeći da to nije mogao naslikati učenik petog razreda osnovne škole. Vrsnom pedagogu, već tada je bilo jasno da pred sobom ima budućeg studenta likovne akademije i velikog slikara.

Nesvakidašnji talenat Dragana Đuričića impresionirao je Sergeja Jovanovića, čiju slikarsku školu je prošao pre studija. Najbolji u klasi profesora Vojislava Todorovića, oduševio se studijskim putovanjima u Pariz i čuveni Luvr. U hramovima svetske umetnosti, posmatrajući najveća ostvarenja ljudskog duha u likovnoj umetnosti, izgrađuje sopstveni stil. Na odseku za slikarstvo Likovne akademije u Beogradu diplomirao je 1988. godine i iste ulazi u izbor „Perspektive“, grupe slikara koju organizuje galerija kod pozorišta. Nišu se samostalne i grupne izložbe u beogradskim i drugim galerijama po Srbiji. Mačvani postaju ponosni na svog umetnika, a on im se višestruke odužuje slikama, izložbama… Znameniti Milić od Mačve ga je uvrstio u red četiri najpoznatija slikara portreta u Srbiji.
Modele pronalazi u svojoj Mačvi, a najinspirativniji su mu stari ljudi, čija lica pričaju o težačkom bitisanju pod modrinom neba mačvanske ravnice. Umetnik želi da taj svet održi, potvrdi i sačuva za sva vremena. Za njega je to svet duhovno bogatih ljudi.

Dragan Đuričić je duboko proživljavao svoje delo. Radio je studiozno i precizno. Iz njegove umetničke radionice izašle su slike neprolazne vrednosti, koje oplemenjuju ljudsku dušu, gde god da se nalaze. Želeo je i mogao mnogo više, ali prerana smrt ga je sprečila da to postigne. Ostaju njegove slike, kao potomstvo, (jer drugog nema) i značajan trag umetnika male varoši u srpskom slikarstvu.
(Ljubiša Đukić, „Glas Podrinja“ 23.6.2003.).

Uspomena na majstora portreta
Velike umetnike i majstore svog zanata, za života, ljudi i sredina u kojoj ćive i stvaraju retko primećuju i ne uvažavaju ih koliko zaslužuju, posebno njihovo stvaralaštvo. Tek kad napuste ovozemaljski svet, oni budu shvaćeni i vrednovani na pravi način. Dragan Đuričič, akademski slikar iz Bogatića, uklopio se u ovaj kliše.

Ako je sudbina umetnika da ih njihovo rodno mesto ne prepoznaje dok hodaju zemljom, onda je, bar donekle, ispravljanje nepravde kad se među žive vrate svojim delima. Posle nešto više od tri godine od iznenadne i prerane smrti njegove slike su na izložbi upriličenoj u Domu omladine u Bogatiću, podsetile da se u ovom mestu rodio, tu živeo i stvarao jedan od najboljih portretista srpskog slikarstva.

Uramljeni likovi mačvanskih seljaka, jarana, devojaka, staraca…, livade sa naviljcima sena, drinski vrbaci i čamci… podsetili su na slikara koji se u večnost odselio u svojoj 42. godini iznenada i nečujno, u zoru 6.juna 2003. godine.
Radomir Torbica, profesor likovnog vaspitanja u Osnovnoj školi u Bogatiću, iako teško bolestan došao je da se divi svom „otkriću“. Prve radove svog đaka u petom osnovne poslao je na jedan likovni konkurs i zbunio članove žirija koji nisu verovali da su delo dečaka od 12 godina. Taj dečak je, kasnije, postao akademac slikajući na prijemnom ispitu rad za nepun sat vremena, a za koji je potrebna bila bar jedna nedelja. „Iz prve“ je dobio indeks Fakulteta likovnih umetnosti.

Posle školovanja vratio se u svoj Bogatić gde je živeo skromno, pošteno, neprimetno, boemski poput svih velikih majstora. Imao je svoj krug prijatelja, svoje mesto u „Ambasadi“ kod Slobodana Simića Šulje, omiljen izlazak kod Rade u „Lipovom ladu“… Drugovao sa Mikom Puzićem i njegovom harmonikom, školskim drugom Obradom „zubarom“, Đokom Petrovićem, Marom Pejdićem … Slikao je, izlagao, pomagao mladim slikarima na likovnim kolonijama.

Nažalost, jedan krajnje normalan, jednostavan i običan, a istovremeno iskustveno bogat i stvaralački plodan život ugasio se kad za to nije bilo vreme. Slike koje su nastale u njegovom ateljeu su jedino potomstvo koje je ostavio.
Dragan Martinović, akademski slikar, rekao je da Dragana Đuričića nije poznavao toliko dobro kao njegovi najprisniji prijatelji, i zažalio za tim iskreno jedva uspevajući da obuzda suze. Klecala su kolena majstoru Miki Puziću dok je na ramena stavljao harmoniku, a prsti su se kočili dok je svirao „Kad umoran budem pao“, jednu od slikarevih „omiljenih“ melodija. Posle nje ništa nije mogao da progovori.

Glumac Branislav Ković je govorio odomke iz „Besmrtne pesme“ Miroslava Antića, a glumica Jelica Đonlić podsetila na Đuričićev kratak život i bogato stvaralaštvo tekstom koji je posle smrti objavljen tog tužnog juna u listu „Glas Podrinja“, iz pera školskog druga Ljubiše Đukića.

Sa više od 50 radova prikupljenih iz privatnih kolekcija i skromne zaostavštine koju čuva porodica, Dragan Đuričić je ovom izložbom oživeo među svojim sugrađanima. Naboj umetničkog duha kojim su zračile izložene slike, emocije, poštovanje, učinili su ovaj omaž priređen pod pokroviteljstvom opštine, jedinstvenim događajem, a ipak skromnim vraćanjem duga najboljem akademskom slikaru mlađe generacije koji je ponikao u Bogatiću.
(D.Grujić u listu „Glas Podrinja“ povodom izložbe za Dan opštine, septembra 2006.).

Dragan Martinović, rođen je u Bogatiću, u Mavči, 1957. godine. Odrastao je pored oca Milivoja pozorišnog reditelja i slikara i Milića od Mačve, osnivača mačvanske slikarske škole. Još u ranom detinjstvu počinje da slika i sa petnaest godina postaje član pomenute grupe. Već sa sedamnaest godina prvi put samostalno izlaže u Šapcu, 1975. godine. 1976. godine upisuje Likovnu akademiju u Beogradu, gde osnovne i postdiplomske studije završava u klasi profesora Zorana Petrovića. Odmah po završetku studija kreće u intenzivnu izložbenu delatnost. Grupno je izlagao na više od dvestotine izložbi u zemlji i inostranstvu. Samostalno je izlagao preko 140 puta u zemlji i inostranstvu (Šabac, Beograd, Sremska Mitrovica, Novi Sad, Kragujevac, Opatija, Subotica, Njujork, Hong Kong, Minhen, Pariz, Be, Atina, Milano…) Učesnik je mnogih kolonija i dobitnik je više znaajnih nagrada kao što su: nagrada Sremskog i Vojvođanskog salona, Nagrada za kulturu, Godišnja nagerada „Mina Karadžić“, Velika nagrada Fondacije „Petar Lubarda“… Član je nastarije slikarske grupe na Balkanu – „Lada“, Udruženja likovnih umetnika (ULUS) od 1981. godine, ULB od 1983. godine, Udruženja likovnih umetnika „Sirmium“ od 1983. godine, osnivač je i idejni vođa Udruženja likovnih umetnika „ESNAF“, osnivač pokreta „Ja volim Mitrovicu“, Društva za kulturu življenja „OKO“, „Pečat“ iz Bogatića i „Reč“ iz Prijepolja. Osnivač je Reda vitezova Templara Srbije. Član je Velike Nacionalne Lože Srbije i aktuelni Veliki Majstor. Od 1983. godine bavi se pedagoškim radom, što će krunisati osnivanjem Akademije klasičnog slikarstva. 2008. godine imenovan je za dekana Akademije klasičnog slikarstva Univerziteta „Edukons“ Novi Sad. Živi i radi u Sremskoj Mitrovici, a njegova dela su zastupljena u mnogim muzejskim i privatnim kolekcijama širom zemljine kugle.
Ako u raju do pre dvadeset šest godina nije postojalo pozorište, dilema da li uistinu i na onom svetu „daske život znače“ prestaje da postoji 1980. godine, kada se Bogatić oprostio od Milivoja Martinovića – Martina. On je i tamo, zasigurno, osnovao pozorište i sada režira, glumi, slika… Jer, kratko je prošlo od 1933. kada se rodio, da bi unesen sav, do dna bića, u magiju pozorišta sagoreo za kratkog života. Decenijama je Milivoje Martinović bio stožer kulturnog života Bogatića. Ekonomista po obrazovanju i zanimanju, glumac, slikar, reditelj, scenograf – po vokaciji. Pozorište nikad nije shvatao kao profesiju, borbu za platu i karijeru. Pozorišna igra bila mu je najveća ljubav, čarolija u kojoj je uživao, sa kojom se igrao donoseći na scenu radost i vedrinu. Daleke 1951. godine, samo godinu dana nakon okupljanja zabljubljenika u glumu u, ko bi tada slutio, dugovečno i uspešno Amatersko pozorište „Janko Veselinović“, Martin je na scenu postavio Nušićeve jednočinke „Svetski rat“ i „Kiriju“. Iz godine u godinu, na sceni u Bogatiću ređale su se i druge predstave – „Podvala“, „Tuđinče“, „Ugašeno ognjište“, „Vetar nad Srbijom“, „Sumnjivo lice“, „Narodni poslanik“, „Koštana“…. Celog sebe, sav talenat i energiju je ulagao u svaku od njih. On je bio još i scenograf, sufler, glumac…. Ništa mu nije bilo teško – da zakucava eksere, razvlači zavese, utovaruje i istovaruje rekvizitu… Režirao je više od deset predstava, ostvario 17 uloga, osmislio nebrojeno scenografija. Za kratak život to je imponzantan opus. Celokupan njegov rad je odraz burnog i silnog temperamenta, jake emocionalnosti, stvaralačkog zanosa i poleta.- Martin je bio predivan čovek, veliki, širok, sugestivne ljudske tople prirode, pun diha. Dirljivo iskren i dubok u doživljaju, toliko dragocenom u njegovom radu. Pozorište je za njega, a i za nas uz njega, bilo život, dom, porodica – priča Jelica Djonlić, tada mlada glumica.Bilo je sasvim nevino vreme u koje je Martin stvarao, kada su se ljudi, a posebno glumci mnogo više družili, sedeli svako veče kod drugoga u dugim zimskim noćima i učili tekstove uz vareniku, kobasice i teglu krastavčića. Neprospavane noći na probama, putovanja po festivala širom bivše Jugoslavije, poznanastva i prijateljstva…. Više lepog, skoro ničeg ružnog i neprijatnog za skoro tri decenije pregalaštva. Kad se spomene Martin jasnije je zašto se za neke ljude kaže da žive i posle fizičkog odlaska. Da li su njegova, unutrašnja, snaga, osećanje, nada, raskošni talenat, volja, ljubav, mogli ugasnuti sa opraštanjem duše? Ne. On je pripadao drugima koji su, poštujući ga, nastavili gde je stao. Plejada vrsnih glumaca koja je stvarala sa Martinom, neponovljive režije Zorana Djonlića koji je u pozorište došao kao mlad glumac i stasao u vrhunskog reditelja, pa i najmladji polaznici škole glume „Baltazar“ koji o Martinu znaju iz novina i sa požutelih slika, malo li je za tvrdnju da je stvaralac sveta „pelcovao“ Bogatić pozorišnim darom. Od Martina je počelo, a što je on i priželjkivao, sa njim se nije završilo. Utabanim stazama, glumci iz Bogatića pet i po decenija predvode pozorišni amaterizam u Srbiji, ne uspavljujući se na vencima slave, sa Martinom u sećanju. Mnogima je bio uzor, idol. Neki su, stasavajući uz njega zavoleli glumu.Pozorište „Janko Veselinović“ nekoliko godina organizuje manifestaciju „Martinovi dani“ dovodeći u Bogatić uspešne predstave srpskih pozorišta. Sa novim predstavama, mladim ansamblima, dodju i oni koji su Martina poznavali, koji su sa njim radili, „protiv“ njegovih predstava se takmičili na „Fedrasu“… Počnu prisećanja, lepa i prijatna o utemeljivaču pozorišta u Bogatiću, nagradama, slikama.

Miroslav Berić (1. januar 1973 Bogatić) je bivši jugoslovenski i srpski košarkaš. Sa reprezentacijom Jugoslavije osvojio je srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti, zlatnu medalju na Svetskom prvenstvu 1998. i zlatne medalje na Evropskim prvenstvim 1995. i 1997. Bio je najbolji strelac Suprolige 2001. dok je igrao za Partizan.

Aleksandra Radović je rođena 10. Septembra 1974. godine u Bogatiću.Završila je srednju muzičku školu u Šapcu i Muzičku Akademiju u Novom Sadu. Od 1998-2002 godine Aleksandra snima džinglova i najavne spice za TV Pink, a postaje jedan od najtraženijih pratećih vokala u SiCG. 2000 godine se prvi put nastupa samostalno na festivalu “Sunčane skale” gde je nastupila sa pesmom “Bori se”, a tri godine kasnije na istom festivalu nastupa sa pesmom “Kao so u moru” sa kojom osvaja 2. mesto. Nakon dva meseca objavljuje svoj prvi solo album za “City records”. Osvajala je brojne nagrade za pevačicu godine i najbolje interpretacije. Takođe ima svoju Školu Pevanja u kojoj radi sa mladim i talentovanim ljudima.