MILIVOJE MARTINOVIĆ - MARTIN
Milivoje Martinović – Martin
Ako u raju do pre dvadeset šest godina nije postojalo pozorište, dilema da li uistinu i na onom svetu „daske život znače“ prestaje da postoji 1980. godine, kada se Bogatić oprostio od Milivoja Martinovića – Martina. On je i tamo, zasigurno, osnovao pozorište i sada režira, glumi, slika… Jer, kratko je prošlo od 1933. kada se rodio, da bi unesen sav, do dna bića, u magiju pozorišta sagoreo za kratkog života.
Decenijama je Milivoje Martinović bio stožer kulturnog života Bogatića. Ekonomista po obrazovanju i zanimanju, glumac, slikar, reditelj, scenograf – po vokaciji. Pozorište nikad nije shvatao kao profesiju, borbu za platu i karijeru. Pozorišna igra bila mu je najveća ljubav, čarolija u kojoj je uživao, sa kojom se igrao donoseći na scenu radost i vedrinu.
Daleke 1951. godine, samo godinu dana nakon okupljanja zabljubljenika u glumu u, ko bi tada slutio, dugovečno i uspešno Amatersko pozorište „Janko Veselinović“, Martin je na scenu postavio Nušićeve jednočinke „Svetski rat“ i „Kiriju“. Iz godine u godinu, na sceni u Bogatiću ređale su se i druge predstave – „Podvala“, „Tuđinče“, „Ugašeno ognjište“, „Vetar nad Srbijom“, „Sumnjivo lice“, „Narodni poslanik“, „Koštana“…. Celog sebe, sav talenat i energiju je ulagao u svaku od njih. On je bio još i scenograf, sufler, glumac…. Ništa mu nije bilo teško – da zakucava eksere, razvlači zavese, utovaruje i istovaruje rekvizitu… Režirao je više od deset predstava, ostvario 17 uloga, osmislio nebrojeno scenografija. Za kratak život to je imponzantan opus.
Celokupan njegov rad je odraz burnog i silnog temperamenta, jake emocionalnosti, stvaralačkog zanosa i poleta.- Martin je bio predivan čovek, veliki, širok, sugestivne ljudske tople prirode, pun diha. Dirljivo iskren i dubok u doživljaju, toliko dragocenom u njegovom radu. Pozorište je za njega, a i za nas uz njega, bilo život, dom, porodica – priča Jelica Djonlić, tada mlada glumica.Bilo je sasvim nevino vreme u koje je Martin stvarao, kada su se ljudi, a posebno glumci mnogo više družili, sedeli svako veče kod drugoga u dugim zimskim noćima i učili tekstove uz vareniku, kobasice i teglu krastavčića. Neprospavane noći na probama, putovanja po festivala širom bivše Jugoslavije, poznanastva i prijateljstva…. Više lepog, skoro ničeg ružnog i neprijatnog za skoro tri decenije pregalaštva. Kad se spomene Martin jasnije je zašto se za neke ljude kaže da žive i posle fizičkog odlaska.
Da li su njegova, unutrašnja, snaga, osećanje, nada, raskošni talenat, volja, ljubav, mogli ugasnuti sa opraštanjem duše? Ne. On je pripadao drugima koji su, poštujući ga, nastavili gde je stao. Plejada vrsnih glumaca koja je stvarala sa Martinom, neponovljive režije Zorana Djonlića koji je u pozorište došao kao mlad glumac i stasao u vrhunskog reditelja, pa i najmladji polaznici škole glume „Baltazar“ koji o Martinu znaju iz novina i sa požutelih slika, malo li je za tvrdnju da je stvaralac sveta „pelcovao“ Bogatić pozorišnim darom. Od Martina je počelo, a što je on i priželjkivao, sa njim se nije završilo. Utabanim stazama, glumci iz Bogatića pet i po decenija predvode pozorišni amaterizam u Srbiji, ne uspavljujući se na vencima slave, sa Martinom u sećanju. Mnogima je bio uzor, idol. Neki su, stasavajući uz njega zavoleli glumu.Pozorište „Janko Veselinović“ nekoliko godina organizuje manifestaciju „Martinovi dani“ dovodeći u Bogatić uspešne predstave srpskih pozorišta.
Sa novim predstavama, mladim ansamblima, dodju i oni koji su Martina poznavali, koji su sa njim radili, „protiv“ njegovih predstava se takmičili na „Fedrasu“… Počnu prisećanja, lepa i prijatna o utemeljivaču pozorišta u Bogatiću, nagradama, slikama…