DRAGAN ĐURIČIĆ
Dragan Đuričić
Đeram
Jarani
Devojka
Mrtva priroda
Portret
Rođen je 1961. u Bogatiću. Likovnu akademiju završio 1988. godine. Umro 6. juna 2003. godine.
Slikar ravnice i ljudske duše
Ubogi prosjaci, pospani pijanci, starine izborana lica, čedne lepotice nabreklih grudi, vitezi od opanka, na junskoj vrelini izranjaju oko odra usnulog slikara portreta, večno zaljubljenog u klasično realističko, figurativno slikarstvo, nezaboravnih majstora baroka Rubensa i Rembranta. Njegovoj seljanki koja je naprtila tešku korpu kukuruza klecaju kolena, a igra svetlosti na drinskoj plaži gradi prelepi lik i oblik kupačice. Iz ustreptale vreline izranjaju stari čiraci, pleteni baloni šljivovice, hajdučka puška kremenjača i kubure. Na trenutak bljesnu gnjile kruške, natrule žute dunje, zrele kolačare i axinke, te zaboravljeni naslani, plotivi i šumarci zavičaja.
Zaljubljenici impresionizma, u kojem je umetnik povremeno tražio inspiraciju, ostaju nemi. Ljudi iz neme povorke ne mogu da se pomire sa neumitnom činjenicom. Iznenada i nečujno, upokojio se u Gospodu akademski slikar velike srpske ravnice i ljudske duše Dragan Đuričić.
Praskozorje šestog juna 2003. godine u šabačkoj bolnici označilo je tužan smiraj života umetnika u naponu stvaralačke moći. Njegov prerani odlazak je veliki gubitak za srpsku umetnost, ocenjuju savremenici. Suza suzu stiže na naboranom licu Radomira Torbice, penzionisanog profesora likovnog bogatićske osnovne škole. Prisetio se starina davnih sedamdesetih i svog učenika, bucmastog dečaka, zaljubljenog u boje, čije radove je izložio ljubiteljima likovne umetnosti u Paraćinu. Članovi žirija su sumnjičavo vrteli glavom, tvrdeći da to nije mogao naslikati učenik petog razreda osnovne škole. Vrsnom pedagogu, već tada je bilo jasno da pred sobom ima budućeg studenta likovne akademije i velikog slikara.
Nesvakidašnji talenat Dragana Đuričića impresionirao je Sergeja Jovanovića, čiju slikarsku školu je prošao pre studija. Najbolji u klasi profesora Vojislava Todorovića, oduševio se studijskim putovanjima u Pariz i čuveni Luvr. U hramovima svetske umetnosti, posmatrajući najveća ostvarenja ljudskog duha u likovnoj umetnosti, izgrađuje sopstveni stil. Na odseku za slikarstvo Likovne akademije u Beogradu diplomirao je 1988. godine i iste ulazi u izbor „Perspektive“, grupe slikara koju organizuje galerija kod pozorišta. Nišu se samostalne i grupne izložbe u beogradskim i drugim galerijama po Srbiji. Mačvani postaju ponosni na svog umetnika, a on im se višestruke odužuje slikama, izložbama… Znameniti Milić od Mačve ga je uvrstio u red četiri najpoznatija slikara portreta u Srbiji.
Modele pronalazi u svojoj Mačvi, a najinspirativniji su mu stari ljudi, čija lica pričaju o težačkom bitisanju pod modrinom neba mačvanske ravnice. Umetnik želi da taj svet održi, potvrdi i sačuva za sva vremena. Za njega je to svet duhovno bogatih ljudi.
Dragan Đuričić je duboko proživljavao svoje delo. Radio je studiozno i precizno. Iz njegove umetničke radionice izašle su slike neprolazne vrednosti, koje oplemenjuju ljudsku dušu, gde god da se nalaze. Želeo je i mogao mnogo više, ali prerana smrt ga je sprečila da to postigne. Ostaju njegove slike, kao potomstvo, (jer drugog nema) i značajan trag umetnika male varoši u srpskom slikarstvu.
(Ljubiša Đukić, „Glas Podrinja“ 23.6.2003.).
Uspomena na majstora portreta
Velike umetnike i majstore svog zanata, za života, ljudi i sredina u kojoj ćive i stvaraju retko primećuju i ne uvažavaju ih koliko zaslužuju, posebno njihovo stvaralaštvo. Tek kad napuste ovozemaljski svet, oni budu shvaćeni i vrednovani na pravi način. Dragan Đuričič, akademski slikar iz Bogatića, uklopio se u ovaj kliše.
Ako je sudbina umetnika da ih njihovo rodno mesto ne prepoznaje dok hodaju zemljom, onda je, bar donekle, ispravljanje nepravde kad se među žive vrate svojim delima. Posle nešto više od tri godine od iznenadne i prerane smrti njegove slike su na izložbi upriličenoj u Domu omladine u Bogatiću, podsetile da se u ovom mestu rodio, tu živeo i stvarao jedan od najboljih portretista srpskog slikarstva.
Uramljeni likovi mačvanskih seljaka, jarana, devojaka, staraca…, livade sa naviljcima sena, drinski vrbaci i čamci… podsetili su na slikara koji se u večnost odselio u svojoj 42. godini iznenada i nečujno, u zoru 6.juna 2003. godine.
Radomir Torbica, profesor likovnog vaspitanja u Osnovnoj školi u Bogatiću, iako teško bolestan došao je da se divi svom „otkriću“. Prve radove svog đaka u petom osnovne poslao je na jedan likovni konkurs i zbunio članove žirija koji nisu verovali da su delo dečaka od 12 godina. Taj dečak je, kasnije, postao akademac slikajući na prijemnom ispitu rad za nepun sat vremena, a za koji je potrebna bila bar jedna nedelja. „Iz prve“ je dobio indeks Fakulteta likovnih umetnosti.
Posle školovanja vratio se u svoj Bogatić gde je živeo skromno, pošteno, neprimetno, boemski poput svih velikih majstora. Imao je svoj krug prijatelja, svoje mesto u „Ambasadi“ kod Slobodana Simića Šulje, omiljen izlazak kod Rade u „Lipovom ladu“… Drugovao sa Mikom Puzićem i njegovom harmonikom, školskim drugom Obradom „zubarom“, Đokom Petrovićem, Marom Pejdićem … Slikao je, izlagao, pomagao mladim slikarima na likovnim kolonijama.
Nažalost, jedan krajnje normalan, jednostavan i običan, a istovremeno iskustveno bogat i stvaralački plodan život ugasio se kad za to nije bilo vreme. Slike koje su nastale u njegovom ateljeu su jedino potomstvo koje je ostavio.
Dragan Martinović, akademski slikar, rekao je da Dragana Đuričića nije poznavao toliko dobro kao njegovi najprisniji prijatelji, i zažalio za tim iskreno jedva uspevajući da obuzda suze. Klecala su kolena majstoru Miki Puziću dok je na ramena stavljao harmoniku, a prsti su se kočili dok je svirao „Kad umoran budem pao“, jednu od slikarevih „omiljenih“ melodija. Posle nje ništa nije mogao da progovori.
Glumac Branislav Ković je govorio odomke iz „Besmrtne pesme“ Miroslava Antića, a glumica Jelica Đonlić podsetila na Đuričićev kratak život i bogato stvaralaštvo tekstom koji je posle smrti objavljen tog tužnog juna u listu „Glas Podrinja“, iz pera školskog druga Ljubiše Đukića.
Sa više od 50 radova prikupljenih iz privatnih kolekcija i skromne zaostavštine koju čuva porodica, Dragan Đuričić je ovom izložbom oživeo među svojim sugrađanima. Naboj umetničkog duha kojim su zračile izložene slike, emocije, poštovanje, učinili su ovaj omaž priređen pod pokroviteljstvom opštine, jedinstvenim događajem, a ipak skromnim vraćanjem duga najboljem akademskom slikaru mlađe generacije koji je ponikao u Bogatiću.
(D.Grujić u listu „Glas Podrinja“ povodom izložbe za Dan opštine, septembra 2006.).