„Нема веће равнице у Србији од Мачве. Она се протеже од Мишара до Дрине, и од највишег врха Цера планине, Видојевице, до Саве. То је простор од дванаест сахата хода. Можеш у дугу дану ходати по Мачви, а нећеш видети једног брежуљка, све је равно као тепсија. Она је богата цура. Све што се у њену црну утробу баци доноси богата плода. Лепа су њена поља кад озелене, а још лепша кад се позлате злаћаним класјем. Она вам је као туђинка, не да се сваком познати!“